Традиција крњинског подручја

К р њ и н је ниска планина између долине ријеке Усоре на југу, ријеке Босне на истоку и Укрине на западу; према сјеверу, око Дервенте, још је ниже побрђе, које тектонски припада Крњину.

Историјске чињенице говоре нам да су ово подручје насељавали становници илирског поријекла, који су се, потом, у историјским токовима, мијешали са Келтима и другим повременим досељеницима, све до продора Римљана и њиховог коначног освајања ових простора, почетком нове ере.

Након вишевјековног присуства Римљана, доазак Словена током VI и VII вијека, потискивање и словенизација затеченог становништва, остављали су своје трагове, који су интензивно настајали током читавог средњовјековног периода. У то вријеме, мјеста усорске долине налазила су се у жупи  и „земљи“ Усори, управно-територијалној области хришћанског становништва, која се још током Х вијека помиње као дио најстарије српске државе.

Освајачки походи Турака и јачање турског утицаја у Босни, довели су до крупнијих помијерања православних хришћана, посебно крајем ХV и почетком XVI вијека, када долази до масовнијег расељавања влашког, односно сточарског становништва, нагомиланог у међупростору Маглаја, Добоја и Тешња. До тога је дошло након што је у Босну, а посебно у маглајски крај, пристигао знатан број Срба сточара, углавном из племена Бањана, с територије средњовјековне Старе Херцеговине. Због пренасељености на том малом простору, али и под турском принудом, ови досељеници се размјештају у сусједне жупе Озрен, Требетин, Усору и Врбању, тако да се Срби усорског краја сматрају потомцима тих српских досељеника из Старе Херцеговине.Ови поусорски простори, у једном историјском периоду припадали су држави српског краља Драгутина.

Крњин је био дијелом у својини великог, Гази-Хусрефбегова вакуфа, основаног 1533. године па се стога цијели крај и данас зове још и Вакуф. У народу је изгубљено знање о првобитним границама вакуфског посједа у Крњину, пошто су већ давно наступиле знатне промјене у самом вакуфу на тај начин што су обрадиве површине постале читлуци у приватном посједу. Тако је у новије вријеме само „шума била вакуфска, а земља била беговска“. Хатари неких данашњих насеља, која сада представљају цјелине, некада су били само дјелимично у вакуфу, нпр. дијелови Растуше, Вијачана, Цвртковаца, Јелањске и др.

Цијели предио је, уствари, ниско побрђе са сразмјерно врло широким долинама рјечица и потока, особито Илове и Остружње. Пространи дијелови и многе косе благих страна су главна одлика Крњина. Све до у 19. вијек Крњин је био огромна шума, која је после окупације Босне (1878) немилосрдно искориштавана у индустријске сврхе. Насеља су поглавито у подгорини, у долинама потока. Стока, сусједни Усорци зову становнике овог краја Поткрњинчанима.

Насеља су разбијеног типа и дијеле се на мање дијелове, „паланке“. Тако су, нпр, у Појезни паланке: Жунићи, Легеновци, Брђани и Лужани. У Вакуфу (Крњину) су ова села: Детлак, Церани, Осиња, Појезна, Црнча, Тисовац, Јелањска, Цвртковци, Митровићи, Брестово, Буковица, Љескове Воде. Око рјечце Илове је чисто српскоправославни крај: бивше општине Осиња и Станари. Тек прије неколико године населиле су се у Јелањској двије породице католика (Грбавци) од Љубушког из Херцеговине.

За планине на југу и Крњин је „жупа“. У Вакуфу зову Прекобосанцима људе из крајева на десној страни Босне. Каравлахе (или Каравласе), којих има и у Крњину, зову Бугарима. Ти Каравласи су иначе румунски Цигани, формално православне вјере. Баве се израдом дрвеног суђа и прошњом. Доста их се иселило у Енглеску и Америку.

 

СТАРИНЕ И НАРОДНА ПРЕДАЊА

По Крњину има много разноврсних старина, али су предања у народу сразмјерно веома оскудна. И по Крњину се прича да су ту некада становали „Гркови“ (Грци), који су дошли из Грчке, пошто је овдје била пустиња. У Церанима има „грчко гробље“, а у Појезни је била „грчка црква“. Ту се свијет и сада скупља на сабору на Илиндан и мјесто се зове Грчко Збориште. У Осињи су три стећка, а један у Крњину. Мраморја има и у Цвртковцима. За мраморје у Цвртковцима се прича да су га носиле виле па га спустиле кад је наишла нека вода, а оне полетјеле да је заустављају. У Брестову крај саме Укрине, налази се нека зидина која се зове Градина. Код те Градине има и стећака. Прича се да је на њиви Подрумашици била црква, којој су долазили, ради причешћа, људи из села на лијевој страни Укрине. Нека зидина и у Растуши се зове Градина. У Цвртковцима се налази Сватовско гробље, сада крчевне. Кажу да је то гробље муслиманских сватова. Најзначајнији догађај у у локалној историји Крњина или Вакуфа била је буна дервентског попа Јовице Илића 1834. године, чија је кућа била у селу Детлаку. Нажалост, веома мало се зна и прича у народу о тој буни. Прича се да је истовремено с том буном била буна и на десној страни Босне, коју је водио један хајдук: буна хајдука Василија Павичића.

КУЋЕ И ЗГРАДЕ

У стара времена, пажљиво су се бирала мјеста гдје ће се куће изградити. Кућа се никада није градила на мјестима гдје су некада била гробља или гдје је укрштају путеви јер се вјеровало да таква мјеста доносе несрећу. Најстарије куће, које се намте, биле су брвнаре, покриване цијепаном храстовом даском, званом шиндра. Послије Другог свјетског рата почињу да се граде зидане куће. Куће су се обучно дијелиле по пона, на двије просторије. У једној је било огњиште, а у угловима слама на којој су спавала дјеца, и она се звала кућа, а у другој су спавали муж и жена и она се звла соба.

Свака домаћинска кућа имала је у околини више дрвених помоћних зграда: кијер, амбар, качару, шталу, свињац, кокошињац, сушару, итд. Од кованих предмета употребљавани су: вериге, сач, ожег, маше,  саџак, вагача, чатал, гребен; од дрвених: ведрица, софра, чанак, долап, преслица, вретено, ступа, натра, парјеница, пратљача, рашак, працијеп, јарам, итд.

ПРИВРЕДА

У привредном животу Крњина била су од значаја сточарска кретања. Од старине су долазили у Крињин сточари из Планине. Долазе, у првом реду, сточари од Котор-Вароши, Имљана и Очауша. Дођу у вријеме око Лучиндана, а враћају се око Никољдана. Ако је зла зима, онда дођу поново о Симољдану, а иначе око ускршњих поклада и онда остану до Благовијести, неки до Ђурђевдана. То сточарско, периодично спуштање било је повод насељавању многих данашњих родова у Крњину. И сељаци из Крњина имали су неку врсту сточарског кретања.

Земљорадњом и сточарством бавили су се и мушкарци и жене, с тим да су мушкарци обављали теже физичке послове, а жене лакше. Поред тога, жене су се бавиле пословима у кући. Заједнички послови били су: копање, жетва, купљење сијена и сл. Осим тога, и дјеца су се веома рано укључивала у рад, најприје као помоћ родитељима, а затим и самостално.

Ralo

 

 

Сијале су се житарице: кукуруз, пшеница и зоб. Прва орања земље вршена су ралицом (ралом), то јест дрвеним плугом, без плужних колица и било каквих жељезних дијелова. Ралица је напосредно била везана за запрегу, обично волове, рјеђе коње. Зглобови, који су потребни ради лакшег окретања кад се дође на крај њиве, били су исто дрвени, а понегдје су се звали и крпељуше. Ралица је била врло витљива и орач ју је морао стално држати чврсто у рукама, а у раду су му била потребна још два, а понекад и три помагача. Са годинама, ралица је усавршавана.

 

 

 

 

image10Додавани су јој нови дијелови, од жељеза, чиме је постала мање витљива па је, уз научену запрегу, уз њу могао радити само један орач. Прва усавршавања справа за орање односе се на почетак примјене жељезног лемеша, плужних колица, друге ручице и, понегдје, плужне даске. У прелазу ралице на дрвени и полудрвени плуг, појављује се неколико врста справа за орање, које су уједно и усавршена ралица и први плугови. Истовремено, дрвени плуг има све више жељезних дијелова. Плуг црталом одсијеца, лемешом подсијеца, а даском потпуно преврће бразду. На тај начин орање је темељитије и много квалитетније од орања дрвеним плугом.

 

ПОРИЈЕКЛО СТАНОВНИШТВА

По селима око Илове највише је родова поријеклом из Планине или Врховине. Преци данашњег становништва долазили су у шуме и насељавали се на крчевнама. По казивању Крњинчана, још у почетку 19. вијека било је њива и кућа које су опустјеле и обрасле у шуме, да би послије неколико деценија опет биле искрчене. Тако се за Јелањску каже да су Богдановићи, са Лугоњићима и Ђермановићима најстарије породице у селу. Наградићи (Ђурђевдан), којих још има у Осињи и у Црнчи поријеклом су из Планине док су Рауковићи непознатог поријекла. У Брестову су најстарији Зорани, док се Маринковићи називају и Озренцима јер им је, по предању, нека баба била са подручја Озрена.

ТОПОНИМИ

Називи појединих земљишних парцела у Станарима обично се везују за неку географску карактеристику, врсту земљишта, пољопривредну културу, која се узгајала на том земљишту, власника земљишта или неки догађај, који се одиграо на том мјесту. Преглед топонима за Станаре и Остружњу Доњу:

Станари: -Бјелушњак, – Мраморје, -Брезовита коса, – Обале, – Горњи Станари, – Спасовиште, – Доњи Станари, – Станарско раскршће – Дубрава, – Тешањска коса – Ђуричина коса, – Церик коса. – Коса, – Крушчик, – Луг, – Луке,

Остружња Доња: – Азна, – Кућиште, – Бријег, – Коса, – Брдо, – Крушке, – Бајина ћуприја, – Косе Калаврашке, – Бјељевина, – Карамутина, – Врањак, – Крчевина, – Вакуф, – Крамине, – Грабик, – Луке, – Гај, – Мијатова коса, – Гушта, – Мрамор, – Грујићи, – Оранице, – Грич, – Пекељевина, – Дабинац, – Пјескуље, – Дуван, – Просиште, – Даниште, – Раван, – Зелени вир, – Спасовиште, – Зобин камен, – Саставци, – Иверак, – Циганиште, – Јовичино брдо, – Церићи, – Јазавчине, – Церик. – Језеро.

Церовица: – Анкин гроб, -Буџак, -Брезик, -Беч, -Врањак, -Гојаковац, -Змајевац, -Зекинац, -Камен,  -Лазина вода, -Лакића Вода, -Мекоте, -Нумера, -Обли камен, -Слани тукови, -Царевине.

ЉЕБ: – Ада, -Бара, -Бријег, -Брдо, -Коса, -Лука, -Селиште, -Стојачевина

НОШЊА

Ношња овог подручја је била разноврсна. Платно је ткано од лана и конопље, а ријетко је ко имао памучну тканину да би од тога сашио ношњу. Одјећа сашивена од лана и конопље називала се рубина. Платно се ткало на натрама, обично се све радило ручно, па и шивање. У недостатку разних украса, израђивани су разни једноставни поруби и везови на тканини. Посебан украс на мушкарцима је била широка тканица, а код жена још и прегача од вунене тканине са много боја па се за тканицу говорило „шареница“, а за прегачу „ћилимача“. За израду одјеће, свако домаћинство је узгајало конопљу и лан и држало понешто оваца ради вуне, од које се израђивало сукно за зимску одјећу. Код мушкараца се од сукна шивао гуњ, као дуги капут или нешто краћи прслук, а за жене зубун.

Народ се на подручју Крњина слабо одијевао. Ипак, то није био знак сиромаштва, него више знак непрактичног кроја. Наш сеоски зубун могао би се врло лако прекројити за зиму да не буде отворен на прсима. Исто тако, могао се гуњ преправити. Али познато је како се наш свијет нерадо привикавао нечему новом, тако да је крој зубуна и гуња остао и даље непрактичан.Платнено одијело прало се једном седмично, а сукнено ријетко или никако.Поцијепано одијело се крпило све дотле докле се може крпити. Одијело и крпе су прале жене јер је сматрано да је мушкарцу понижење да се бави тим послим. Ако је човјек самац, он да да му се опере и искрпи одијело, у замјену за неки мушки посао. Сматрано је да се не ваља крпити, плести и прести уочи сриједе и петка.

Платнено одијело се парило лукшијом, а прало се у текућој води на „перилима“. Рубине су се прале на перилу на некој плочи, камену или дасци тако што су се „лупале“ пратљачом. Старо одијело се, осим за облачење, употребљавало и за простирку за малу дјецу у бешици. Ново се употребаљавало и за утопљавање дјетета у повоју или кад се негдје носи.

Рубине су напријед и на прсима имале крагну, биле су са рукавима, у чијем доњем дијелу су украшаване везом. У рукама се, као посебан украсни детаљ, носио ткани и везени шал са ресама. Шал се често задијевао испод тканице и спуштао низ бок десне стране. На ногама су се обавезно носиле плетене чарапе и путравци, а касније ципеле. На глави су се носиле мараме и јаглуци.

Мушкарци су, у свечаним приликама носили гаће и кошуље, са прслуцима од сукна. Такође су се опасивали тканицама, а на ногама су носили чарапе са путравцима. На глави су носили шајкачу, касније шешире и капе. Кошуље су имале обичне крагне са изразом до прса.

Дјевојке су носиле мале црне фесове, а касније су ишле или гологлаве или су прекривале главе марамом. Удате жене су носиле „каук“: котур од платна, а по њему бијела марама, учвршћена иглама. Раније су жене носиле „крпу“ оивичену црним мусулом у ширини четири прста и с кикама на угловима. Испод браде је био провлачен каишчић са двије кукице. Коса је била сплетена у двије дебеле плетенице јер су у косу додавани уплетњаци од вуне. Плетенице су висиле низ леђа, испод крпе. Касније се избацила употреба вуне, али се и даље носила крпа и подбрадник, којим се учвршћивала. Осим тога, заступљене су биле прегаче са поглавито геометријским орнаментима разних боја. Рађене су у ћилимској техници и стога су их звали „ћилимачама“. Тканице су се израђивале помоћу ткачке дашчице. За бојадисање пређе и тканина употребљаване су домаће, вегетабилне боје док је само плава боја купована (чивит).

Саставни дио ношње, био је и накит. У најширем смислу, накит обухвата низ украсних премета. Поред своје украсне, накит је имао и магијско-заштитну улогу, а често се употребљавао и за истицање социјалног положаја и имовног стања. Поред накита занатске производње, сеоско становништво је најчешће носило накит који је производ домаће радиности. До 19. вијека није било већих разлика између накита градског и сеоског становништва. Послије овог времена, накит градског становништва, под европским модним утицајима, убрзано се мијења

 

ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ

За сродство се говорило „ступ“. Неко је неком род „по материну“ или „по очеву ступу“. Неко је правио и разлику па су говорили да је „крв“ род по мушкој крви, а „ступ“ род по женској крви, односно по млијеку. Планинци су се женили дјевојкама из „жупе“, али жупа није узимала дјевојке из Планине. Планинци нису дали таквој невјести да иде у род прије него што роди: у Планини женама је било теже него у Жупи па су се плашили да не побјегне. Одржавао се обичај идења „у гајрет“, на мобу, нарочито за довлачење грађе и цријепа. Домаћин, који је сазивао такву мобу морао је да спреми храну и пиће и да понесе новац за чашћавање учесника у моби кафом у путу.

ОБИЧАЈИ

Најзначајнији обичај код Крњинаца су коледавци. Поворке маскираних коледаваца ишли су суботом увече, уочи Материца, селом. Састав једне поворке је отприлике као и сватова. Тако у поворци буду: „домаћин“, „млада“ (мушкарац обучен као невјеста), „дјевер“, „кум“, „ђаче“, „јарац“, „мачак“, „ован“ и остали коледавци. „Млада“ се понаша као невјеста и њу сељани обично дарују новцем. Коледавци не изводе никакве игре, него пјевају коледавске пјесме с карактеристичним припјевом: „Коледо ледено, коледо медено“. Свакако због ријечи „коледо“ и „ледено“ тумачи се да коледавци иду управо због тога да не буде леда и да се због тога и зову коледавци. Коледавци иду од куће до куће. Кад дођу близу куће, почну с пјесмом па пјевају идући тако да заврше непосредно пред кућом:

Коледо ледено,

Коледо медено!

Отвори врата, домаћине,

Коледо ледено.

Коледо, медено!

Ова кућа поштена је

Коледо, ледено

Коледо, медено!

Уколико се деси да домаћин не отвори врата, неће ући, а кад им се отворе врата онда улазе. Међутим, не иду сви у двориште. Наиме, вјерује се да не ваља да неко од посматрача преброји коледавце. Ако би их неко пребројио онда се вјерује да ће неко од чланова умријети. Због тога не улазе сви у кућу, већ неки остају сакривени. Број коледаваца мора бити непаран. Они, који улазе у двориште поздрављају са: „Добро вече!“ и: „Како си домаћине и ви сва остала чељади?“ Онда млада прилази, клања се, љуби у руку старјешину и сву чељад редом. Нека млада пољуби домаћинову руку у сваки чланак прста, као што је то некада био обичај на свадби. Стари сват и кум нуде хладну и медену ракију, а дјевер приноси јабуку, у којој се налазе сребрни новци ради даривања младе. Пошто домаћин куће прими њихово „поштење“, онда он даје своје. Коледавци то примају и обично га, ако је по годинама старији, љубе у руку благосиљајући дом и желећи му срећу и берићет. „Отројче у пићу“, односно три пута пију ракију: прва, за здравље домаћина и укућана, друга за добру срећу, а трећа: „Божија нек нам буде на помоћи“. Након тога коледавци отпјевају:

Отпремај нас домаћине,

Коледо ледено!

Кад то отпјевају „јарац“ из друштва замекеће, „ован“ заблеји тако да их домаћин дарује сланином, сиром, кукурузом и сл. У дружини се налази и „ђаче“. Тај „ђак“ је раније читао понеку народну пјесму. Обично га даривају приглавцима, чарапама или тканином. Пошто приме дарове и поздраве се са домаћином, који им жели срећан пут, коледавци одлазе пјевајући. Ако би се сусреле двије поворке коледаваца, морали би се потући. Коледавци после подијеле међу собом што су скупили или скупљено уновче па новац подијеле, а нешто приложе и у цркву.

На подручју Крњина приређују се масла у одређене дане у прољеће, нпр. у Јелањској у Ледени понедјељак. Масла су дан опште сеоске молитве. Свако село има своје маслиште, обично на каквом хладовитом мјесту, испод церова или храстова на њивама. Из кућа доносе на то мјесто тада масло, со, сјеменке, да се благослови. На масла редовно долази и свештеник. На масла сви домаћини доносе пуне торбе најљепших јела. Постави се заједничка трпеза за који сједају свештеник, гости из оближњих села и гости из најудаљенијих вароши (Добој, Дервента, Прњавор). У близини трпезе омладина игра коло. Што преостане од трпезе подијели се просјацима.

У Станарима постоји мјесто Спасовиште, у чијем је имену очувана успомена на вршење обичаја спасовице, који је био веома распрострањен. Обичај крстоноша се губи. Крстоноше би ишле преко жита и путем пјевали: „Село (назив села), Боже Господи, помилуј нас!“ Каравлашке дјевојке иду по селу и оне се називају Лазарице. Ако би наступила дуготрајна суша, приређивана је нарочита молитва, док на овом подручју није забиљежен обичај додола. Кад се гради нова кућа или било каква зграда прави се курбан. Осим ових обичаја, постојали су и обичаји, који су се углавном одржали до дана данашњег: Божићни обичаји, крсна слава, свадбени обичаји, бабине, крштење, одлазак у војску, сахране и сл.

 

ШАРГИЈА,СТАРИ НАРОДНИ МУЗИЧКИ ИНСТРУМЕНТ

Шаргија је народни инструмент, уско везан са народним богатством, нарочито са народном поезијом и народном музиком. Овај инструмент је заузео посебно мјесто у народном стваралаштву људи овог краја. То је врста тамбуре, инструмент челичних жица, на који се свира ударањем теразија по жицама. Шаргија, као и обична тамбура, састоји се од трупа и врата.

sargijaТруп јој је сличан половини ораха, а врат се састоји од дршка, око једног метра дугачког. Један крај жица веже се на крају врата, а други крај се навија на горњем крају врата. У средини трупа, жице се подбадају коеицем.Врат је испресијецан савијеним жица у неједнаким размацима. Доњи, вањски дио трупа и вањски дио врата ишаран је народним везом. Ријеко кад је присутан дуборез. Шарија има обично четири челичне жице, које се савијају тако да прве двије жице изводе исти тон. Постоје, такође, шаргије са шест и са осам жица.